Sudjelujući u pripremi i postavljanju izložbe Transformation of Image u jesen 2016. godine u Muzeju suvremene umjetnosti, projektu pokrenutom 2008. godine čiji je cilj povezivanje studenata s područja jugoistočne Europe i njihovih umjetničkih praksi, imala sam priliku upoznati beogradskog studenta kiparstva Bogdana Čontoša.

Rođen je 1994. godine u Beogradu gdje trenutno završava četvrtu godinu na Akademiji likovnih umjetnosti u klasi profesora Mrđana Bajića. Tokom 2016. godine sudjelovao je na četiri izložbe: XLV. izložba crteža i skulptura malog formata studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, izložba Interakcija u galeriji Doma omladine Beograda, Transformation of Image u MSU Zagreb te Intervencije u prostoru 8 u Galeriji Magacin u Kraljevića Marka. Ove godine sudjelovao je na izložbi Atelje u Galeriji gradske biblioteke u Pančevu.

Nakon završetka izložbe Transformation of Image nekoliko smo se puta sreli, nastojeći naći vrijeme za održati intervju. Obaveze i kratki posjeti to su nam onemogućili te smo se zato odlučili razgovarati putem e-maila.

U svojim radovima često spajaš ono što bismo mogli nazvati elektromehanikom s kiparskim tehnikama. Mislim na automate i radove koji se mehanički gibaju kao što su Maglomat, Mašina za pravljenje zlatnih jaja, Bušač Betona, Pegla koja ide po šinama. Kako si se zainteresirao za tu temu i je li to znanje koje se može steći na Akademiji?

Moj otac se bavio skupljanjem modela vozova kada sam bio mali, često sam išao sa njim na druženja ljubitelja železnice. Takođe je i elektrotehničar, pa sam  imao prilike da gledam kako popravlja komšijski televizor ili fen. Kasnije, tokom osnovne škole vrlo ozbiljno sam se bavio maketarstvom. Išao sam i na takmičenja. Bio sam veoma uspešan u tome. Tada sam mnogo naučio o različitim materijalima, pošto se u maketarstvu koristi mnogo različitih materijala. Nakon tog perioda, u pubertetu, imao sam motor, a potom i kola. Prvi automobil mi je bio Yugo. Naravno, često se kvario. Majstor kod kog sam ga popravljao me je dosta naučio o tome. Jednostavno me je uvek zanimalo kako nešto radi i od čega se sastoji.

O vajarskim tehnikama sam puno naučio na fakultetu, što sam i očekivao. Na našem fakultetu nema kadra koji poseduje neko posebno znanje o elektromehanici i mašinstvu (strojarstvu). Iskreno, ni ja ne znam puno o tome i to vidim kao prednost. Pravom elektroničaru nikada ne bi palo na pamet da stavlja golu žicu na drvo, ja sebi mogu da dozvolim takav apsurd. Nepoznajući pravila uspevam da smislim rešenje iz nekog drugog ugla, najčešće uz pomoć štapa i kanapa.

Govoreći o radovima, jasna je duhovitost, osobito u radovima koji se referiraju na narodne poslovice poput prodaja magle, mlaćenje slame i slično. Da li humor možemo shvatiti i kao kritiku?

Naravno da možemo. Humor je način da se lakše sažvače sadržaj koji nam se servira, a koji je itekako bolan i tiče nas se. Pretpostavljam da se kritika lakše prihvata kroz humor.

Kao stanovnik države koja je u večitoj tranziciji svedok sam nefunkcionisanja brojnih institucija i sistema. Takođe sam i učesnik i žrtva, ali smatram da je za mene kao umetnika najbitniji položaj posmatrača. Trenutno se bavim kritikom fenomena i situacija iz bliske sredine, ali kako je u mojoj državi prisutan trend prihvatanja globalnih vrednosti, sasvim slučajno bavim se i globalnim fenomenima potrošačkog društva.

Osim što se radovi oslanjaju na određene mehanizme, često ih slažeš od odbačenih predmeta. Prvenstveno mislim na rad Little Wheelies koji si izložio na izložbi Transform 2016 u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu. Predmete koji nalikuju igračkama postavio si na minijaturni postament koji se vrtio. Rotirajući postament može podsjetiti na izloške dragulja ili nakita, to jest dragocjenih predmeta.

S jedne strane čini mi se da uveličavaš, izvlačiš na vidjelo doslovno značenje spomenutih izreka, a s druge oplemenjuješ odbačene, po sebi bezvrijedne predmete. Dakle, možemo prepoznati tendenciju kontrastiranja, prikazivanja nečega neočekivanog, ali poznatog na vidjelo. Što te kod toga privlači?

Ovaj rad je tako i nastao, neočekivano. Popravljao sam kompjuterski miš, na radnom stolu mi se nalazila kašičica za brašno. Ne znam šta je tu tražila. Desio se spoj. Postolja po svojoj nameni upravo i jesu za prikazivanje nakita ili telefona u izlogu, a u isto vreme podsećaju na postolje za automobile na sajmovima. Svakako za nešto dragoceno današnjem čoveku, kao igračka detetu. Delovi odbačenih predmeta su upravo delovi iz ispravnih predmeta koje sam kupio na buvljaku, najčešće odbačenih mobilnih telefona. Telefon je vrlo ozbiljna naprava, kao i automobil (nešto što ima točak). Ljudi ih odbace radi novijeg, lepšeg, iako njihova funkcija nije prestala. Meni je nekako uvek žao da se nešto baci. Privukla me je transformacija koja se dogodi spajanjem dva nepoželjna predmeta, ona im daje novu auru. Produžuje im život, spašava ih.

Mislim da je zanimljivo da predmetima ne daješ neku jasnu funkciju, već oni ostaju disfunkcionalni u užem smislu riječi – čak u ponekim situacijama bolno disfunkcionalni, primjerice Mašina koja mlati praznu slamu, a u drugima im pridaješ estetsku, skulpturalnu kvalitetu kao u prije spomenutom radu. Je li to nešto svjesno i da li se uopće s time slažeš?

Poruka koju nosi rad je veoma bitna, a kvalitet produkcije, estetski deo, dodaje ozbiljnosti rada i samim tim poruku čini jasnijom i snažnijom. Završeni, zaokruženi radovi stavljaju nam do znanja da to jeste tako i ne ostavljaju prostor da pomislimo da to može biti drugačije. Oduzimanje funkcije, a potom dodavanje neke druge funkcije ili čak iste u drugom obliku je apsurdno, kao što su apsurdni i određeni fenomeni današnjeg društva. Estetski razvoj rada dešava se svesno, sa namerom, dok oduzimanje ili dodavanje funkcije dolazi spontano.

Kako teče proces nastanka rada, možeš li kod sebe već sada prepoznati slične tematske i konceptualne niti koje se provlače kroz radove? Koliko se to promijenilo otkada si, primjerice, upisao studij?

Prve dve i po godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu mladi naraštaji školuju se u jednom klasičnom stilu. Puno se crta i vaja po živom modelu. To je jako dobro za razvoj estetske osetljivosti. Nakon toga slobodni smo da se bavimo čime želimo. Smatra se da smo ovladali ljudskom figurom – najboljim učilom koje nam je poznato. Do kraja studija trebali bismo da ispitujemo različite kategorije skulpture kako bi smo pronašli onu koja odgovara našoj ličnoj poetici.

Prvi rad nevezan za klasičnu figuraciju napravio sam u drugoj godini. To je bila mehanička skulptura i to je zapravo momenat kada se ja vraćam iskustvima koja su prožimala moje detinjstvo. Bilo mi je jako zabavno tražiti mehaničko rešenje vodeći računa o estetskoj celini. Odmah sam znao da ću nastaviti da se bavim ovom vrstom radova.

Radovi koje sam do sada radio uglavnom se bave problemima i karakteristikama potrošačkog društva. Inspiracija, odnosno motiv za nastanak rada, je često prouzrokovana frustracijom i konfliktom sa sistemom. Bilo da je to javni gradski saobraćaj (Pegla koja ide po šinama) ili nemogućnost ostvarivanja prava na reklamaciju proizvoda (Maglomat).

Od upisa na studije promenilo se puno toga. Pre svega, tada sam imao 19 godina, dakle prošle su 4 godine. Čini mi se da se u ranim dvadesetim jako brzo sazreva pa se osvrćući se na svaki mesec osećam dosta pametnije. Nadam se da nisam u pravu za to da je tako samo u ranim dvadesetim. U početku nisam bio siguran zašto sam ovo uopšte upisao. Sada sam pun entuzijazma i zaista želim ovime da se bavim, bez obzira na naš trenutni položaj na ovim prostorima. Jednostavno svaki rad je napredak u odnosu na predhodni, i u idejnom i u produkcijskom smislu. Trenutno sam otvoren da se kroz moj lični razvoj promene i teme kojima se bavim, ali ne mislim da će to uticati na jezik kojim se izražavam. Jednostavno, mehanika i elektrotehnika su bili prisutni u mom detinjstvu i imale su značajan uticaj na moj razvoj.

Sudjelovao si u jesen 2016. godine na izložbi Transform koja je okupljala studente akademija sa prostora Balkana. Kako si vidio svoj rad u tom kontekstu, okružen (uvjetno rečeno) presjekom interesa umjetnika tih prostora?

Transform je moje prvo izlaganje u inostranstvu. Bilo je jako puno izlagača, samim tim i toliko različitih poetika. Iako smo svi sa Balkana, nismo se svi bavili balkanskim temama. Moj rad pripada grupi radova koji se bave globalnim, potrošačkim temama, a sve nas je spojila tema transformacije. Jako mi je drago što mi se ukazala prilika da učestvujem na toj izložbi i upoznam toliko ljudi sa ovih prostora.

Govorio si o projektu koji potiče suradnju studenata povijesti umjetnosti i Likovne akademije u Beogradu. Čini se kao zanimljiva tema jer je to nešto o čemu često ovdje pričamo i što svakako nedostaje. Možeš li ispričati kako se projekt provodio i koje su bile posljedice?

Taj projekat je doneo poznanstvo između nas likovnjaka i istoričara umetnosti. To je jako bitno jer ćemo završiti školovanje u isto vreme, a verovatno i otići u penziju istovremeno. Dobili smo čast da od samog početka shvatimo način rada jedni drugih i ugao iz kog se svet posmatra. Shvatili smo koliko su naše profesije povezane i kako ne možemo jedni bez drugih.

Mi, umetnici, radili smo nezavisno na svojim projektima sa mentorima. Predstavljali smo proces našeg rada istoričarima putem internetske komunikacije. Oni su tada imali priliku da vide koliko promena trpi jedan rad. Pred samu izložbu sastali smo se uživo par puta gde smo vodili razgovore o radovima i procesu rada. Prateći proces rada, imajući pred sobom gotov rad i uvažavajući naše stavove o sopstvenom radu napisali su tekst o izložbi i radovima. Eto, tako je otprilike izgledao taj praktični deo saradnje. Istoričari su videli tok nastanka jednog dela, a mi smo videli šta oni sve uzimaju u obzir u tumačenju jednog dela.

Za kraj, možeš li najaviti neku izložbu ili projekt na kojem radiš u ovoj godini?

E, pa ova godina će biti fenomenalna! 3D štampači su sada široko dostupni i ja kao odgovorni potrošač moram priuštiti sebi jednog takvog. To je super stvar, možete da skenirate kamen. Obradite ga u 3D programu i onda ga odštampate u nekom tradicionalnom materijalu poput drveta ili keramike. Drveni kamen.

Takođe je pokrenuta saradnja izmedju Zagrebačke i Beogradske likovne akademije koju vode Petar Barišić, Leonida Kovač, Radoš Antonijević i Mrđan Bajić. Fizički produkt ove saradnje biće najmanje dve zajedničke izložbe zagrebačkih i beogradskih studenata koje će se održati u Beogradu i Zagrebu.